Skobalji sa male reke

Pojavom prvih mrazeva i zahladjenjem koje nam je doslo polako se menjaju ribolovacke destinacije na koje odlazim. Sve stajacice polako pocinju da lede, riba se povlaci dublje i najcesce van naseg domasaja. Shodno tome ih i napustam  do proleca i otopljenja. To pruza novu priliku da se prosire vidici i posete neke vode na kojima jos nisam pecao.

                   Ove godine sam posetio i upoznao dosta novih voda,  vise nego ikada do sada! Svaka od njih je imala neku svoju specificnost. Svaka je drugacija. Lepa na svoj nacin. O jednoj reci i pecanju skobalja i mrene  sam slusao cele ove godine a sada mi se ucinilo da je pravo vreme da je posetim.

                   U drustvu Milana ovog jutra idem ka Kolubari kod Lajkovca. Povedeni nekim informacijama koje smo imali to nam se ucinilo kao destinacija koja bi ovaj put mogla dati ribu. Na vodu stizemo oko 7h. Taman na vreme da uzivamo u jos jednom radjanju dana i prelepom izlasku sunca ciji zraci su se  probijali kroz  krosnje drveca praveci na vodi topao odsjaj koji nas je ovog hladnog jutra u sekudi ogrejao. Trava koja je jos uvek bila okovana kristalima leda svetlucala je na prvim suncevim zracima dajuci neku posebnu draz trenutku.

                   Dovoljan je bio jedan pogled na vodu da se pozicija izabere. Na nase iznenadjenje ni jednog ribolovca nije bilo na ovom delu toka iako je aktivnost ribe je bila prisutna. Riba se prikazivala svuda gde bi pogledali a najvise na delu gde se reka blago suzavala i malo produbljivala. Upravo tu smo i seli. Vodostaj je bio prilicno nizak. Kolubara je lagano tekla a voda je bila bistra. Mozda cak i previse bistra da bi se moglo pecati na jednoj ovako maloj reci.

                 Dok smo mesali hranu aktivnost ribe nije prestajala.  Sondiranje dna pokazalo je dubinu od 1,5m a reka lagano tece tako da je hranilica od 30gr i vise nego dovoljna. Da bi pokusali da izbegnemo kedera Hrana je zamesana samo sa zemljom bez dodavanja crva.  U prvih par bacanja se nista nije desavalo a onda pocinju udarci. Ali umesto skobalja to su bili udarci kedera koji bi odmah po padanju sistema u vodu napadao crvice. Menjali smo predveze udice ali kedera je bilo toliko da pecanje na ovom mestu nije bilo moguce.

               Nesto se moralo menjati a kako je vreme prolazilo bilo je ocigledno da je pocetni utisak zavarao i da smo ipak odabrali pogresno mesto. Pomalo smeteni jer nam se nije islo kuci a sa druge strane nismo znali ni gde cemo polako smo pakovali stvari. Bas u tom trenutku auto se parkira pored nas i zapocesmo razgovor. Lokalni ribolovac koji je dosao tu samo da nakupi trave nam je objasnio da smo omasili mesto i da se tu pecalo do pre par dana. Sada su aktuelne druge pozicije. Bio je ljubazan i uputio nas gde da idemo uz recenicu „samo bacajte blize flasama“.

                 Nije mi u prvom trenutku bilo jasno kojim flasama ali kada smo stigli nisam mogao ne primetiti hrpu otpada, kesa i flasa koji su se skupljali oko grana drveta  koje se spustalo u vodu zalazili u tok reke nekih 5,6metara. Koliko je samo bilo lepo pogledati reku samo 500m nize i koliko tuzno je delovala zakicena svakojakim otpadom.  Ponovo raspakivanje ali ovaj put brzinski i krecemo ponovo. Ovde se reka bas suzava i produbljuje. Sirina ne prelazi 25m a na sredini toka je oko 5m dubine. Hranilica koju cu koristiti je opet 30gr. Na samoj ivici gomile flasa gde pocinjemo pecati je plice i ima tek oko 1,5m.

           Ponovo pocinjemo puni entuzijazma ali nista se ne desava vec 30tak min a onda dok sam se vec bio opustio i vec pogledom pretraziovao neku „bolju“ poziciju hrh mog stapa silovito krenu ka vodi. Na stapu sam imao prvu ribu a po kretanju moglo se zakljuciti da je mrena u pitanju i to lepa mrena. Natzali smo se 30tak sekundi a onda je predvez popustio... Nema veze samo neka pocne da radi, slozismo se Milan i ja. Ali onda ponovo nista. Vec je bilo 12h i razmisljali smo sta dalje. Aktuelne su bile dve opcije. Prva je bila da idemo a druga da bacimo koju kuglu i probamo na bolonjez. Druga nekako prevagnu... To nam donese i prve ulove, jednu mrenu i klena... Ali ponovo nista i dok sam ja vec pocinjao pakovati pribor Milan uze fider i bas u trenutku kada sam hteo reci idemo dobi prvog skobalja.

        Opet smo odlozili polazak kuci. Sve je isto kao i kada smo poceli na ovom mestu... Isti mamac, udica, predvez... Ipak primetismo jednu razliku. Bas na tom delu je sada zubato sunce grejalo povrsinu vode. Negugo zatim Milan dobi i drugog skobalja a onda i ja prvog pa drugog... Krenulo je! Udarci su bili cudni traljavi i nekad se cinilo da riba vise gurka mamac nego sto ga uzima ali bitno je da se konacno nesto desava.

         Tacno kako je sunce ponovo prestajalo da greje taj deo vode tako se aktivnost smanjivala. Prvo je riba bila sitnija a onda je polako sve stalo. E sada kada je ponovo sve stalo nije vise bilo razloga za odlaganje. Vreme je za pakovanje.

        Danas sam prvi put pecao na Kolubari i tek sada video koliko je zaista tesko pecati na jednoj ovakvoj vodi. Koliko samo stvari mora da se poklopi da bi imali zeljeni rezultat. Video sam koliko je svaka sitnica bitna i koliko moze uticati na konacan ishod ribolova.

Skobalji, nosare i plotice sa tople vode

               Ova godina je zaista bila drugacija od prethodnih. Obicno bi najveci deo svojih ribolovackih sati provodio na Tisi, Tamisu i meni dobro poznatim vodama. Ali ipak su okolnosti bile malo drugacije pa sam pored standrardnih destinacija  imao prilike obici i upoznati vise novih voda.

               Neke od destinacija koje sam imao prilike posetiti u upoznati  ostavile su takav utisak na mene da sam im se prosto sto pre zeleo vratiti. Tako da sam posle jednog letnjeg pecanja na Toploj Mlavi kod Drmna prosto bio opcinjen tom vodom i zeleo sam joj se vratiti ali bi mi uvek odlazak tamo za malo izmakao. Mesta za pecanje je malo. Guzve su velike a preci 100km u jednom pravcu a ne naci mesto mi je tu vodu cinilo jos daljom.

               Vetar koji se bas razduvao ovih dana bi me verovatno u bilo kojoj drugoj situaciji naterao da uzivam udobno zavaljen u toplini doma ali drugarov poziv me prosto naterao da napravim izuzetak i ovog jutra u drustvu kuma vec uveliko gazim kilometre prema vodi ciji poziv prosto nisam mogao da odbijem. Za razliku od njega koji je imao prilike uzivati u carima Mlave citava dva dana a potom bio ljubazan da nam sacuva mesto dok ne stignemo meni ce i pola dana biti dovoljno.

              Na vodu stizemo oko 9.30h. Nije to bila ona ista voda na kojoj smo letos pecali babusku i sarana do iznemoglosti. Delovala je  mnogo drugacije. Brze, sa jacim tokom. Izlila se iz korita. Poplavila i ono malo pozicija sa kojih se moglo pecati i sada je pecanje bilo moguce sa samo tih 300stotinak metara obale na kojima je Dule cuvao i 10tak metara obale za nas.

              Vremena za gubljenje nema pa sam se brzo raspakovao i poceo mesati hranu. Ovaj put cu koristiti Tubertini Cavedano koji cu mesati sa teskom zemljom i dodati nesto poparenih crva. Pozicija na prvi pogled izgleda prilicno lepo. Sa jedne strane je krosnja oborenog i potopljenog drveta a 10tak m dalje sa druge se nadvija krosnja drveta koja se na ovom jakom vetru tako povijala i pravila zvukove da sam imao osecaj da ce svakog trena da se sruci na mene.

              Sobzirom na vetar odlucio sam pecati na upredenu strunu da bi zbog manje istegljivosti imao sto bolju indikaciju grizova. Pocinjem  sa udicom u velicini 14 namamcenom sa dva crva na predvezu duzine 50cm. Posto je voda prilicno jaka „gura“ moram  koristiti DG hranilicu sa kramponima i otezanjem od 50gr.

             Vetar je toliko duvao da se vrh stapa toliko njihao da je cinio pecanje gotovo ne mogucim. Da bi udare vetra smanjio vrh stapa sam spustio sto nize ka vodi. Tada sam dobio  udarac a i prvu ribu. Umesto babuske ili deverike koje dominiraju leti na udici se nasla sitnija nosara. Nastavljam sa hranjenjem a u svaku hranilicu dodajem pored poparenih i po malo zivih crva. Posle 20tak minuta zatisja na ponovo udarac i ponovo sam na udici imao nosaru ali ponovo sitnu...

            Sada se nesto vec moralo menjati. Na udicu umesto dva mamcim cetiri crva. Odmah po pozicioniranju sistema dobijam udarac koji je bilo tesko ne primetiti jer se vrh stapa silovito zabio u vodu. Bila je to ponovo nosara ali lepa i krupna nosara puna snage koje se borila cak i po prihvatanju u mredov. Ponovo mamcim udicu sa cetiri crva i ponovo dobijam jos jednu lepu nosaru.Tog dana bilo je prilicno jasno. Veliki mamac-velika riba! Pored nosare koja je zaista bila najraspolozenija put do udice nalazili su i skobalji, plotice, protfisi....

         Kako sam samo uzivao taj dan. Cak ni kretanje kuci vec oko 15h to nije poremetilo. Mlava mi je priredila jos jedno iznenadjenje. Pokazala mi je ova voda neko potpuno drugacije lice. Kao da su Mlava leti i Mlava zimi dve razlicite reke. Obe te reke bile su mi lepe.  Svaka na svoj nacin. Letnja u zelenom ruhu, laganog toka a zismska mocna i nepredvidiva. Sada mi nista drugo nije preostalo nego da sto pre ponovo posetim ovu vodu i vidim da li me ponovo moze iznenaditi.

Od "motke" do "čačkalice", razvojni put jednog fideraša

             


                Vozeći se autom već par sati zapitah se koji je to najduži put na svetu? U životu bi to sigurno bio sto bi ljudi rekli iz dupeta u glavu! Ali u ribolovu? Preciznije u feeder ribolovu?

                 Svaki početak je težak, a kod većine fideraša takva je I  težina bacanja stapova koje počinju da koriste na pocetku svog fideraškog puta. Vodeći se logikom da sa jednim stapom koji je jak mogu da pecam sve, i da on može  sve, dolazimo u situaciju u kojoj sam I sam bio. Kupiću: jak štap, moćan štap, oštar štap, pravu “motku” sa ogromnom rezervom snage i sa gomilom osetljivih vrhova.  Prvi izbor je sigurno haevy stap! Bio sam zavaran da su ti štapovi , univerzalni stapovi  ili sto bi neki rekli “all around”.



              Dolazi trenutak kada smo srećni! Srećni jer smo naucili nesto o samoj tehnici! Srećni jer nam je ta tehnika postala favorit!  Srećni jer nas ta ”motka” sa osetljivim vrhovima u većini situacija izdvaja po ulovima od kolega koje pecaju germinama I teleskopima! Srećni jer smo uhvatili sarana od 3,4,5kg na najlon 0,18! U svoj toj sreći javlja se ideja o drugom stapu! Naravno opet heavy stapu, jer smo srećni  sa prethodnim!

            Vec  danima visim na netu, pretrazujem web shopove, oglase, recenzije stapova I onda izmedju svog tog traženja “najbolje” opcije po drugima za mene, zamisli molim te odem na vodu sa malo iskusnijim kolegom fiderasem. Jos se sećam nepoverljivog pogleda koji sam uputio prema njegovom medium stapu kojim je pecao. Koliko je to samo tanano  izgledalo. Maaa, sada ćes da vidiš šta je štap… nije to za Savu!  Brzo me ta fina,tanana “čačkalica” razuveri.

Može i smuđ od 2,5kg zajedno sa belom na light

              Taj dan sam se osećao kao sundjer. Sundjer koji je uspeo iz glave istisnuti sve što je mislio da zna, I shvatio koliko ne zna! Sundjer koji je bio spreman da upija, upuja I upija! Koliko sam samo bio u zabludi. Koliko su bitni filigranski detalji za konačan rezultat koji će nas sada izdvojiti  iz grupe, ali ovaj put iz grupe koja koristi iste ili slične “motke” kao I mi. Koliko je bitno imati za 0,02 ili 0,04 tanji osnovni najlon, imati za broj ili dva manju udicu na tanjem predvezu, imati tunel ili kockastu hranilicu, koliko je bitno drzati tempo hranjenja,  koliko je mekši štap potreban da taj tanji najlon ne trpi previše nego da se opterećenje prenese na štap, I na kraju imati dovoljno znanja da sve to mozes sprovesti u delo I napraviti razliku.Taj dan sam shvatio da sam do tada na svom feeder putu išao u rikverc ili se u najboljem slučaju vrteo  oko starta pokušavajuci da nadjem pravi put! Kao pas na vrhuncu zabave  koji pokusava da uhvati svoj rep uzaludno se okrećući dok mu se ne zavrti u glavi. Konačno videh pravi put! Vreme je da se krene napred.

                Počeo sam da kapiram. Srce feeder ribolova je štap!  A od naše mogućnosti da prepoznamo koliko je jako to srce, koliko ga možemo opteretiti, koliko ono snage ima, šta mu prija a šta ne,  I šta mu je potebno da bi ono radilo u pravom ritmu zavisi nas uspeh. Čak I najmanja odstupanja mogu dovesti do zastoja i nepravilnog rada.

Saran 10+ na light stap

               Posle svega napisanog možete zakljuciti da sam uzeo medium stap, a nedu
go posle njega i light. I nećete verovati ali šarani izlaze napolje i sa medium i light stapovima. A osecaj vadjenja šarana na light štap! To se mora doživeti! Naravno onu “motku” sa početka sam sačuvao I koristim je jos uvek. Koristim ga kada uslovi na vodi zahtevaju baš jak stap, ali kroz korišcenje finih light stapova sam imao priliku lakse spoznati realne mogućnosti  stapova i naći pravi ritam za svakog od njih
                                                                                                                                                                                                                                     Autor

                                                                                  Bojan Ljubičić

Veliki mamac, krupnija riba

                  I dok se sunce polako i stidljivo pokusava probiti kroz gustu maglu koja je i ovo jutro okovala grad, gledam kroz prozor i sa soljom toplog caja u ruci polako brojim sekunde cekajuci da se auto zaustavi ispod prozora i da kao i obicno  nestrpljivo ubacim svoje stvari i jos jednom  krenem na Tisu. Tako i bi. Drugarov auto se zaustavi ispred zgrade. Solja jos uvek toplog caja ostade do pola ne popijena dok  sam sa  opremom tutnjao niz stepenice verovatno razbudivsi  sve pa cak i one stanare sa najtvrdjim snom.

                  Dok smo se ovog hladnog novembarskog jutra lagano vozili po dolmi  oivicenoj belim kristalima mraza koji je svetlucao na prvim suncevim zracima pogled nam je privlacila reka koja svojom mirnocom prosto uliva neko posebno osecanje koje se samo tu moze doziveti. Pre pocetka raspakivanja zastadoh na par minuta da bi uzivao u trenutku


                   Pozicija je izabrana. Sledi se lagano sondiranje dna. Dno je cisto i bez zakacaljki. Pecacu na 25metara od obale gde je dubina oko 10m. Po vec oprobanom recptu koristicu Gold Medal Brown hranu koju  ovaj put mesam u razmeri 1:1 sa teskom zemljom, aromatizujem karamelom, dodajem jednu konzervu secerca koji sam  samleo tako sto sam ga proterao kroz sito, a radi bolje kompaknosti, lepljivosti, slatke arome koju deverika obozava dodajem melasu. Za pocetak pecanje pocinjem na metarskom predvezu sa jednim crvom na udici velicine 18. U DG hranilicu od 50gr dodajem i par crvica.


                  Vec se desetak hranilica naslo na hranilistu, a onda prvo lagano titranje vrha i na udici se nadje spicler. To i nije bio dobar znak. Jer ako je on jos aktivan tesko ce biti doci do deverike. Sledece bacanje nista! Pa opet nista! A onda pade i prva deverika ne veca od dlana. Ne bas sjajan pocetak! Nastavih u istom tempu da hranim uz par stidljivih grizova. Iako je jedan crv na laganoj udici koja na dugom predveu leluja iznad dna znao cesto bio neodoljiv mamac deverici u ovo doba godine vreme je da se menja.

Mali mamac cu zameniti vecim. Udicu mamcim sa tri bela crva. Posle nepunih minut zatitra vrh ali nekako dugacije a uz blagu kontru na obali se nadje i jedan poveci rak. Ponovo tri bela crva i ponovo udarac a po mom licu se moglo videti da je to ono sto zelim. U meredovu se nadje i prva lepa deverika. Ona otvori put kojim treba ici i koji se pokaza kao apsolutno ispravan jer su se deverike redjale kao na traci. Deverika je danas jela kao u letnjim mesecima. Hranila se aktivno i agresivno a veliki mamac je prosto prozdirala tako da su udice cesto morale biti vadjene vadilicom


              Polako dodje i vreme polaska koje smo pomerali vec dva puta ali sada vec mora da se krene. Napravih par fotki sa ulovom i ponovo zastadoh da u apsolutnom miru uz tek pomalo cujni zvuk vetra koji prevrce opalo lisce po obali uzivam u trenutku. Trenutku mira. Trenutku spokoja. Trenutku koji bi zeleo da traje i da se nikada ne prekine. Tako se i sada uz secanje na taj trenutak ponovo nadjem na istom mestu i razmisljam sto skorijem ponovnom odlasku na reku koja me do sada jos nije izneverila.
               

Ribolov na Gazivodama

              Sada vec pomalo davne 1977 godine pregradjivanjem Ibra i pravljenjem jedne od najvecih brana sa glinenom osnovom nastala je je jedna od najlepsih akumulacija na ovim prostorima Jezero Gazivode. Jezero je stvoreno radi potreba okolnih naselja za pijacom vodom a i proizvodnja struje je bila bitan faktor za stvaranje ove akumulacije.
           
              Smesteno je na jugozapadu Srbije a pripada opstinama Tutin i Zubin potok. Ime dobija po istoimenom selu koje se nalazi u samoj blizini jezera. Kao i sve novo i ovaj projekat je u pocetku od mestana okolnih sela i gradova smatran kao bezpotreban. Ali ubrzo je ovaj projekat postao nesto sasvim drugo.
           
                Prelepi ambijent i raznolik riblji fond privlacili su dogo mnoge ribolovce sa prostora bivse Jugoslavije a neretko su jezero posecivali i ribolovci celog sveta.
       
                 Secam se jos kada me je stari vodio na pecaje. Skobalja je bilo toliko da su ga ribolovci koji su pecali lipljena,pastrmku i ostale grabljiice bukvalno sutirali nogama jer je izlazio na obalu. Stariji ribolovci sa sjetom se prisecaju zlatnog doba gazivode "stavis kesu sa hlebom oko vrata, zagazis do pojasa i pecas skobalja.

                 Nemili dogadjaji na prostorima bivse YU dovode do toga da sve manje ribolovaca posecuje Gazivode. Upravo u tom periodu po obali jezera poceli su se pojavljivati splavovi a paralelno sa pojavom splavova susedna opstina Rozaje  postavlja svoju deponiju tik uz Ibar. Tada pocinje "horor" na Gazivodama. Skobalj je prosto nestao! Sva ostala riba se povukla dalje od obale, a povrsina vode je sve cesce bila pokrivena smecem. Mreze postaju nesto sto je standardna pojava na jezeru.
           
                Jezero postaje potpuno gurnuto u stranu i zapostavljeno. Sve je manje ribolovaca obilazilo Gazivode. Ostali su samo oni  koji su bas bili primorani da u toku leta pecaju bas tu. Cak su i oni su nerado dolazili. Na vodi su se pojavili neki novi "profesionalni ribari" sa jedne strane mrezarosi a sa druge strane "mesari".Ljudi kojimaje bilo bitno da na bilo koji nacin napune svoje cuvarke. Plovak tehnika je polako izumrla na jezeru. Razlog tome je bio veoma jednostavan. Riba povukla daleko o obale i moze se pecati samo fider ili dubinskim sistemom.

              Ipak izgleda da na Gazivodama dolaze neki bolji dani. Ove godine je korisnik voda poslao pojacanje u toku trajanja mresta. Sto je dalo jako dobre rezultate. Saranski stapovi su ponovo vrsili svoju funkciju, a na fideru se javljala krupna deverika i babuska. Primetno je i to da se sve vise mladih budi ponovo pocinje sportski se baviti ribolovom,pa cak i vracati po neku ribu.

              Pre nekoliko dana ribocuvari su pronasli mrezu u kojoj je bilo nekoliko skobalja. Ta iformacija me bas obradovala i zbog izvadjene mreze a jos vise zbog skobalja kog dugo na Gazivodama nisam video. Moze se desiti da se od sledece god probudi ona stara čar Gazivoda...

              Ekipa Fider Novi Pazar je za sledecu god planirala par akcija ciscenja u kojoj ce ucetvovati i urs ADA iz Beograda. Takodje se planira i prvi fider kup... a ako uslovi to dozvole i prva smudjijada. Gors Novi Pazar i usr Bistro Novi Pazar su takodje obecali svoju podrsku za ove akcije. Izgleda da ipak dolaze bolji dani za Gazivode a drago mi je sto cu i ja aktivno ucestvovati i dati nesto jezeru koje je meni vec dalo toliko.

Bistro,
Zeno Karisik Bato

Novembarske babuske

                   Dok jutro polako pocinje da rudi a dan pocinje da smenjuje noc ja vec stojim ispred zgrade i cekam Batu da bi se zajedno zaputili na jezero Paljuvi kod Uba. Posle ni manje ni vise od 10odlaganja zajednickog odlaska na vodu iz raznoraznih razloga konacno su se ovog jutra poklopile sve kockice.

              Nalazimo se u periodu godine kada se od strane svih ribolovaca intenzivira odlazak na reke. Riba je krenula ka zimovnicima. Zajedno sa ribom zimovnike su okupirali i ribolovci, koji neretko provode i cele noci cuvajuci najbolje pozicije i cekajuci po nekoliko sati da svane da bi mogli pecati.  Posto ne volim guzvu i volim uzivati u miru pored vode malo sam razmisljao sta li se desava na jezerima sada posle par toplih i suncanih dana koji su  iza nas.  Razmisljanje je krenulo  o pecanju na nekoj od plicih akumulacija u kojima je ovo suncano vreme ribu nateralo da se malo pokrene i pridje u plice delove jezera.

               Uz put smo pricali o million razlicitih tema ali se uvek provlacilo pitanje  da li cemo uspeti da nadjemo neko normalno mesto. Bili smo  ubedjeni da jos neko razmislja poput nas. Jednocasovna voznja je brzo prosla a pogled na jezero nam dade do znanja da drugi ipak ne razmisljaju poput nas jer smo bili sami na ovoj velikoj  vodi.

              Na ovom jezeru sam pecao vec par puta ove godine a dominantna riblja vrsta na prethodnim pecanjima je bila babuska. Tako da sam ovaj put spremio kombinaciju hrana za babusku. U odnosu 1:1 sam pomesao TTX i Gold medal brown a tu kombinaciju  sam razbio lakom zemjom. U hranu sam dodao i nesto kukuruza secerca  i malo micro peleta.

             Za razliku od nekih drugih pecanja gde uglavnom pecam na jedan stap ovaj put sam se odlucio za pecanje na dva. Jednim cu praviti hraniliste na 25m dok cu drugim izaci na 40m. Bata koji je sedeo tek nekih 10tak m od mene se odlucio za istu strategiju. Posle desetak min pocetnog hranjenja  stavljam DG hranilicu od 20gr sa cetiri polja i mamcim
udice crvima. Odmah popadanju sistema na blizem stapu dobijam udarac. Brzo titranje i poigravanje vrha mi je dalo do znanja da to nije babuska. Uz laganu kontru na udici se nasla bodorka.
              Vreme je lagano prolazilo. Udarci na crve su se proredili pa smo sada obojica mamcili udicu parcetom gliste i jednim crvom. Na daljem hranilistu nisam imao ni udarac a na blizem obilje akcije i zanimaciju sa bodorkama koje su konstantno jele.  Dok sam se ja zanimao bodorkama pogledah Batu. Imao je prvu babusku na stapu. Lepa babuska teska oko 600gr dade mu solidan otpor ali se brzo nasla u meredovu. Nedugo zatim Bata dobija i drugu babusku a za to vreme meni umesto bodoke pocinje na blizi stap da se javlja deverika. Prvo par sitnijih a onda pocinje da se javlja i lepa deverika.

                Samo par metara smo jedan od drugog. Koristimo istu primamu, isti system, iste mamce ali ja i dalje pecam deveriku a Bata babusku. Konacno dobih i prvi udarac na dalji stap a po otporu sam mogao videti da je u pitanju babuska. Vec u sledecem bacanju dobih ponovo babusku a pogled na stranu mi pokaza da i Bata ima jos jednu.

               Zvuk auta koji se parkira iza nas natera nas obojicu da se okrenemo. Iz auta je izasao cuvar koji nam je pregledao dozvole i dao nam informaciu da smo samo malo zakasnili. Do pre par dana se dosta bolje pecalo a jucerasnje i danasnje oblacno vreme sa malo vetra je pomalo preseklo ribu.

             Bas tada je vetar ponovo pojacavao i vec pomalo tesko pecanje cinio jos tezim. Jedan pogled je bio dovoljan da se u sekundi dogovorimo da je vreme za pakovanje. Zvuk vetra koji sve vise pojacava sada smo mogli cuti I u autu dok smo lagano putovali natrag. Bilo je ovo poslednje ovogodisnje druzenje sa Paljuvima. Sledece zakazujemo za sledecu godinu a do tada se i mi selimo na neku od reka.

Intervju: Tamara Petrovic prvakinja Srbije u ribolovu na plovak

          Dobili smo priliku postaviti nekoliko zanimljivih pitanja Tamari Petrovic. Prvakinji Srbije u ribolovu na plovak.



1. Nesto o sebi?
 Rodjena sam u Pozarevu 01.02.1992.god. Zivim u Velikom Gradistu, malom mestu na obali Dunava, gde sam odrastala uz reku i uz sve lepote koju reka pruza . U Velikom Gradistu sam zavrsila osnovnu i srednju skolu, a trenutno sam u zavrsnoj fazi diplomiranja na Visokoj hotelijerskoj skoli strukovnih studija u Beogradu.

2.Kada si se pocela baviti ribolovom?
 Ribolovom sam pocela da se bavim sa nepunih 5 godina , pecajuci iz radoznalosti , na Dunavu i Srebrnom Jezeru , sa drustvom iz komsiluka.

3.Ko je imao najveci uticaj da se pocnes baviti?
 Kao prvo, moja porodica je ostvarila veliki uticaj na mene, stvarajuci i razvijajuci u meni osecaj i duh za sportsko nadmetanje. Obzirom da sam prakticno rasla na Dunavu velikoj reci, gde sam sa društvom provodila veliki deo svog slobodnog vremena blizina reke, pecaroša ,alasa i njihov način života i druženja, privuklo me je sportskom ribolovu.

4.Kada si rešila da se takmiči?
 Drugarica iz razreda me je pozvala da se učlanimo u školu ribolova "Šaran" gde smo se skupljali i učili i vežbali osnove ribolova odnosno kako se prave sistemi, vezuju udice,...

5. Kada si pocela koristiti tubertini opremu?
 Tubertini opremu sam pocela koristiti 2014.godine, a pre svega zbog kvaliteta opreme i lakoce rukovanja .

 6.Omiljeni deo opreme od kog se ne odvajas?
Omiljeni deo opreme mi je tubertini stolica TETRA QUEEN koja mi pruža udobnost dugog sedenja i koja mi omogućava lakoću rukovanja i pristupačnost drugim delovima opreme.

7. Koji štek koristiš?
Trenutno koristim najnoviji model firme tubertini "CONCEPT 8 ICE LIGHT" i "CONCEPT 8 ICE CARP" isključivo zbog njihove male težine i lakoće rukovanja.

8. Koji bi takmičarac, a koji bolonjez preporučila?
Definitivno preporučujem CONCEPT BLACK 3,5 m kao i bolonjez LEVELTECH 7705.

9. U kojoj oblasti ribolova misliš da još možeš da napreduješ?
Pre svega sam se opredelila na oblast pecanja na plovak i trenutno nisam toliko aktivna u ostalim oblastima ribolova. U svakom slučaju u budunosti imam u planu da se oprobam i u ostalim oblastima.

10.  Koliko ti znači podrška Tubertinija?
Znači mi dosta u smislu postizanja uspeha jer vrhunski rezultat između ostalog zavisi i od vrhunske opreme a naravno mi je i velika podrška u materijalnom smislu, jer mi obezbeđuje najveći deo opreme.

11.  Očekivanja od sledece sezone?
Obzirom da me u sledeoj sezoni očekuje učestvovanje na Svetskom prvenstvu u Mađarskoj, od naredne sezone očekujem dosta,pre svega dobar rezultat, a i eventualno dobar plasman sa reprezentacijom Srbije na svetskom prvenstvu.