Prvi put na Moravi

                        Koja je vama prva riba koju ste ciljano pecali? Nekima babuska, nekima deverika,nekima saran, nekima stuka ali odrasti na obali Drine moze  znaciti  samo jedno. Od kada znam za sebe sam slusao“ Idemo pecati skobalja! Proradio je skobalj! Gledaj samo nosonju kako se belasa a nece da pipne.“.

                        Proslo je vec dosta godina od kada Drina geografski vise nije tako blizu. Put me vodio na drugu stranu, ali jos uvek ostaje uspomena na  to pecanje skobalja. Pecanje koje nisam odavno imao. Pecanje koje sam dobio priliku ponovo imati. Pecanje koje ce evocirati neke lepe trenutke  prvih ribolovackih dana sa stapom u ruci.  Ne bas na Drini ali nebitno sada gde, bitno je da ce se pecati riba koju dugo nisam ciljano lovio. Riba prema kojoj jos detinjstva gajim poseban respekt.

                      U gostima sam kod coveka koji Moravu poznaje kao svoj dlan, a pecanje skobalja mu je postalo skoro pa opsesija. Darko je odabrao mesto na kom je pre dva dana imao uspeha i jednostavno, ja mu verujem! Jutro je tmurno. Oblaci koji nas prate citav put su se nadvili nad Moravom, a miris kise se jos oseca u vazduhu. Kise koja je skoro stala ostavljajuci bare po putu kao znak da nece tako lako odustati. Po koja sitna kap rosi i nas i nasu opremu dok u laganom razgovoru razmenjujemo iskustva i spremamo se. Ali voda iz koje nam se moravski “gargameli” prikazuju prosto vuce i privlaci pogled. Vreme je! Vreme je da ih pokusamo nadmudriti. Tu su! ima ih! Vidimo ih!

                  

   Prve hranilice su krenule. Dva Spedmastera su spremna kao zapete puske. Blago titranje vrha, Kontra! Na udici se nadje krkusa. Idemo dalje. Druga, treca, cetvrta… Hranu moram jos pojacati i naterati ga da uzme. Dodajem tecnu melasu i jos malo crva u hranilicu. Nista! Nista, sem vetra koji se razduvao i ovaj prvi hladan jesenji dan  cini jos hladnijim. Onda rec koja mnja sve! Imam ribu! Pogled prema Darku a on sa osmehom polako privlaci ka sebi prvi ozbiljan ulov uz komentar “ovo je izgleda mrena, sto me bas i ne raduje”. Tako i bi. Mrena se se prevarila ali skobalja nigde nema. Da li je moguce da nece da jede?!

                       Uz pricu koja bi mogla trajati i trajati vreme polako pocinje da curi. Imamo 10tak mrenica i jednog ocigledno drugacije od ostalih raspolozenog skobalja  tog dana koji se dao prevariti. Jos uvek super raspolozeni napravismo par slika i ovekovecismo ovo lepo druzenje. Druzenje koje me podsetilo na ne tako daleko detinjstvo, bezbriznost i uzivanje iz tih dana. Prvo druzenje i sa Moravom i sa Darkom od koga se taj dan rastadoh uz reci”Baraba je taj skobalj. Zato ga i volim. Ali druzicemo se ponovo i doskociti mu”. Doskocicemo mu sigurno  a do tada ostaje lepa uspomena i par slika na lepo druzennje sa Darkom i Moravom.

Ribe koje nestaju

                     Da li ste uradili nesto iz najbolje namere a tek posle nekog vremena shvatili kakvu ste gresku napravili? Da li ste nekad zeleli nesto poboljsati a uradili upravo suprotno? Da li ste se zapitali ikada koliko biljnih i zivotinjskih vrsta je na ivici izumiranja? Da li ste se ikada zapitali za koliko tih vrsta je kriv upravo covek nesavesnim ponasanjem i pokusavanjem unapredjenja prirode? Da li se secate koliko je pre 10tak godina bilo babuske na nasim vodama?  Da li ste se ikada zapitali odakle se pojavio cverglan kog svi proklinjemo kada se nadje na udici?

Jedna od omiljenih voda iz mladosti

                    Vratimo se malo unazad. Jos kao dete sam prve ribolovacke korake pravio po sljunkarama, barama i starim tokovima Drine. Obilazeci te vode kada bi upecao karasa uvek bi po defoltu usledilo pitanje nekog starijeg da li je zuta ili bela riba. Na odgovor bela samo bi usledio blagi uzdah i prica o ribi zutoj kao zlato i ribi koja je zaposela nase vode i zauzela njeno mesto.  Tu pricu bi mogla prekinuti samo jedna rec linjak. Dok bi pokusavao da ga uhvatim i skinem sa udice a da mi ne izleti iz ruku onako umazane majce od njegove sluzi  bi slusao price o ”doktoru” medju ribama. O njegovoj lekovitoj sluzi za druge ribe. O tome da su uvek tu u parovima i da mogu ocekivati svakog casa  jos jednog. Tada jos uvek ne svestan tih prica nisam se previse obazirao na to ali sada i sam kapiram sta su me u stvari pitali i sta su me jos tada savetovali.

                  Uz odrastanje se i broj uzdaha povecavao a linjaka bi pominjali samo u pricama. Nekima je to bilo nebitno je su babuskom punili cuvarke i nosili u kolicinama koje su danas skoro pa nestvarne. A mnogi optereceni nekim drugim problemima nisu ni primetili sta se desava pod vodom. Kako su godine prolazile tako su se i ulovi babuske proredjivali a tek bi se neko setio zlatne boje karasa ili price kako se nekada  pecao  linjak. A onda jedan dan videh siluetu velike ribe na povrsini bare na kojoj su se vec pecali sarani pozamasnih dimenzija. Plasirah svoj mamac par metara iza crne senke i dok sam polako privlacio sistem,  kao u bajkama ili u filmovima crna silueta se razbi na delove  i nestade. Sta to bi? Do kraja sezone sve mi bi jasno ulovi patuljastog soma postadose realnost od koje nisam mogao pobeci a nisam ga ni mogao izbeci. Omiljena voda postade mi nekako drugacija, bez starog sarma sa napasti koja je uzurpirala moju omiljenu vodu. Ulovi babuske i ponekog linjaka ostadose samo u uzdasima koje sam imao prilike videti i cuti. Uzdasima koji su mi ostali urezani u secanju . 

Jedan od retkih ovogodisnjih

                  Odjednom smo svi u problemu! Cverglan nije babuska, situacija se promenila. Cverglana niko nece. Ne pune se cuvarke kao babuskom. I dok su linjak i zlatni karas vec par godina pod trajnim lovostajem a informacija da je neki upecan se siri kao zaraza medju ljudima kojima je jos uvek stalo. Nama tek sada dolazi do mozga sta bi mogli izgubiti jednom i zauvek.  I kao po defoltu nasa ponovo zakasnela reakcija na novanastalu situaciju. Pojavio se tracak nade za zlatnu ribicu nasih voda. Od 2008 godine od strane drustva za proucavanje riba i departmana za biologiju i ekologiju u Novom Sadu, a u saradnji sa Madjarskim strucnjacima zapocet je projekat  za ocuvanje zlatnog karasa i linjaka. Barski karas i linjak se jos uvek mogu naci u tragovima u nasim vodama, a pocet je vestacki mrest, poribljavanja i rad na jacanju vrste na pazljivo

izabranim lokacijama. Trenutno od nas ne zavisi mnogo ali zavisi da li cemo ga ocuvati jer i  to nase malo bi u  ovoj situaciji  moglo biti mnogo.

Plovkom na moru

               Svake godine odprilike u ovo vreme me muči jedna te ista dilema. Za one koji vole ribolov koliko i ja to je prilično ozbiljna dilema. Zahuktava se spremanje za more a tamo se često ima vremena  na pretek tako da se pogled često gubi na talasima, stenama koje pomalo strče iz vode a  mozak radi nekako drugačije pored vode i uvek se zapita da li bi se tu možda moglo nesto upecati.

                Vremena na pretek ali mesta u autu skoro pa nista. Spakovati četvoro odraslih ljudi u auto skoro pa nemoguća misija. Svako ima nešto što mora poneti. Nešto od čega ne odustaje, e vala ću ove godine i ja. Malo sam mozgao i doneo zakljucak da mi je najlakse i najbezbolnije iz više razloga da ponesem bolonjez: zauzima najmanje mesta, moze se pecati snjim skoro svuda a i na plovak nisam dugo pecao i pomalo sam se sam se i uželeo.

                 Dok smo se jos pomalo umorni od puta smestali u lezaljke na plazi i dok su se svi divili čistoj vodi, lepom danu i bog zna cemu moj pogled zaluta na stenje koje je na kraju plaze dizalo iz vode. Činilo mi se da me doziva zvukom svakog talasa koji bi se rasplinuo o njih. Vreme je za prvi okršaj sa morskim ribama cija imena i ne znam i koje sam do sada godinama samo posmatrao i potajno im se divio gledajući ih kroz masku.

                 Prvi pokušaj bio je sobzirom na (ne)iskustvo za mene je prošao prilično uspešno. Za nekih sat vremena uhvaćeno je 5,6 riba. To mi je dalo snage da pokušam ponovo ali ovaj put sa malo ozbilnijim pristupom. Pokušaću primeniti neke principe sa reke koje su davale uvek rezultat. Tako sam rešio praviti kugle od peska i prezle koju sam poneo od kuće i te kugle aromatizovati aromom sira. Pecaću na ribolovački hleb koji je takodje aromatizovan sirom. Mesto još uvek ne znam jer je u toku većanje na koju plažu cemo ići. Dolazimo na odabranu plažu. More je tirkizno, plaža peščana, voda prozirna a na desnom kraju stenje koje ulazi u vodu. Idealno! Jedva dočekah smiraj dana i

počeh sa pripremama. Kugle su spremne. Stap je rasklopljen. Koristiću plovak težine 3gr i udicu u veličini 14, osnovni najlon 0,16mm a predvez 0,125mm. Kugle se lagano plasiraju na odabranu poziciju, kupača nema, sada je trenutak. Prvo bacanje ništa, drugo nista a onda plovak nestade. Kontra! Tu je! Čak se i dril malo začu a na obali se nadje i prva riba dana.  Mala debeljuca koja liči na tunu koja se bori kao retko koja rečna riba te veličine. Za njom dodje i druga, malo dragačija a taj trend se nastavi sve dok je sunce davalo dovoljno svetlosti da vidim plovak a onda na samom kraju udarac koji mi je u stvari pokazao koliko sam ne spreman sa ovim laganim priborom za ozbiljnu morsku ribu. Plovak nestade a na moju kontru dobih protiv udar da mi stap skoro izlete iz ruku, dril zviždi a ja sam samo mogao drzati štap narednih par sekundi dok predvez nije pukao.

                   Pecalo se i narednih dana i uvek bi kugle od prezle i peska koje sam bacao pravile razliku u odnosu na ostale ribolovce koji bi prolazili daleko lošije. Naučio sam i par stvari i o morskim ribama: skoro sve imaju zube, veoma su borbene, plovak od 3gr nestaje pod vodom cak i kada najsitnije ribe uzmu, vadilica je obavezak deo pribora jer gutaju bas duboko, daleko borbenije od rečnih riba iste veličine, obožavaju aromu sira. Naučio sam i to da ću sledeće godine namotati obavezno 0,22najlon, naučio sam da se bez štapa ne kreće na more. A najbitnije što što naučih je da se može baš uživati pecanjem na moru i da to uživanje ne smete propustiti.