Neiskorišćeni potencijali

    

                Život u velikom gradu ima gomilu prednosti ali i mana. Uvek možete upoznati nove ljude, naći događaje koji bi se baš nama svideli, svaki dan možete videti neke zanimljive i intrigantne nove stvari ali usled velikih gužvi, čestih zastoja a ponekad I totalnih kolapsa vreme koje možemo posvetiti sebi često je svedeno na minimum.

               

                 Pre par godina sam bio u velikoj dilemi. Tražio se topli dom. Razmišljao sam kako bi mogao da uklopim, da mi što vise stvari kojima volim posvetiti taj minimum slobodnog vremena  bude blizu . Kako bi bilo lepo živeti u gradu, ali opet biti blizu vode. Imati mogucnost skoknuti do vode svaki dan, makar na  sat. Odluka je pala idemo na Čukaricu. Ada preko puta, Sava na 5min a tu je jedna od prvih komercijalnih voda kod nas  Ada Safari. Danas reših da posetim bas nju.

                  Dok polako idem ka dobro poznatoj destinaciji gledam na Adu Ciganliju i razmisljam o apsolutno neiskorišćenom  ribolovackom potencijalu te vode. O frigidno hladnim i sivim šljunkovitim obalama. O ne davanju prirodi ni delića vode, ni male šanse da na najlepši način makar delimično organizuje, sredi i izbalansira i da ovom Beogradskom biseru neko novo, lepše ruho. O tome kako samo mirno izgleda sada , o kontrastu koji ce nastupiti za neki mesec kada ce hiljade ljudi  hrliti na njene obale u potrazi za rashlađenjem, relaksacijom i zabavom pored vode.

                 Polako stižem na vodu, baš dugo nisam bio. Sada mi izgleda nekako drugačije, nekako veštački, nekako malo, nekako komercijalno ali bez ijednog ribolovca na obali izgleda baš onako kako meni danas treba. Pogledah na obalu jezerceta, nisam tražio ni najizgledniju, ni najbolju poziciju. Tražio sam poziciju koja ce najduze biti na dometu sunčevih zraka. Bas sam nakupio hladnoće ove zime, to će mi prijati. Sedoh na poziciju trinaest i počeh sa raspakivanjem, mesanjem hrane dok sam maksimalno upijao toplotu koja se širila zrakom.

                 Par kugli je vec odletelo u vodu, a za njima odleteše i hranilice sa namamčenim udicama. Sve je spremno, sada samo treba čekati. Čekah pola sata, ali ništa. Promenih mamce. Opet čekah, ali ništa. Ponovo menjaj, ništa! Za razliku od većine odlazaka kada bi u ovim trenutcima počela da me hvata nervoza ovaj put sam imao malo drugačiji stav. Ako hoće neka dođe, ako neće imam se ja čime zanimati. Svremena na vreme bi dopunio hranilice, zamenio mamce ali bi rezultat bio isti. Ni pipanje!

                Poče polako sunce da se pomera ka zapadu, a hladovina se spusti i na moju poziciju. Polako se spakovah i krenuh kući. Da to je taj osećaj, nisam ništa upecao ali sam se super osećao. Zato sam i otišao. Još jednom na putu do kuce pogledah u Adu Ciganliju i zamislih kako bi samo bila prelepa kada bi makar jedan deo  samo na kratko na upravljanje pozajmili prirodi ali do tada cemo kupacima I veslačima dozvoliti da uživaju u njoj nadajući se da ce I naše vreme uskoro doći.

                                                                                                         Autor

                                                                                                 Bojan Ljubičić