Neočekivana poseta

            Kao deca smo biciklima zajedno prosli sve poznate i nepoznate Drinske puteve. Utabali i napravili neke nove staze. Svaki put uz vodu smo znali. Kroz kakve dogodovstine smo prolazili, a sada to sve izgleda tako blizu ali i tako daleko. Izmedju nas je trenutno vise hiljada km, dug je to put za biciklo! Retki su trenutci u kojima zajedno imamo priliku evocirati i podsetiti se najlepseg i najbezbriznijeg doba zivota. Doba kada smo sa stapovima duplo starijim od nas ali sa velikom voljom gacali po barama, rekama i recicama naseg kraja.

           Nekada kada su nam noci bile duge poput godina a dani kratki poput sekunda. Ni ceo dan pored vode nam nije bio dovoljan da vidimo sve i odemo gde bismo zeleli i kada smo  se sa prvim sumrakom vracali kuci uz  uz grickanje svezeg voca odbranog uz put planirali gde bismo sutra mogli otici. To vreme je proslo. Vremena je sve manje a zivot nam ne popusta  nego nam samo dodaje obaveze zbog kojih ostajemo sve dalje i cesce od izvora zadovoljstva i onog starog osecaja bezbriznosti.

          Konacno dodje trenutak kada se udaljenost smanji da ne bude daleka ni za bicikl, a to je moralo znaciti samo jedno! Ponovni zajednicki odlazak na vodu. Brzo se dogovorismo da ce to biti najbliza voda na koju mozemo otici. Krenusmo ujutru posle neprespavane noci, a vremena nema previse posto je za popodne ovaj brzi zivot nametnuo nove obaveze. Bicikle ovaj put zamenismo autom, a za pet minuta se nadjosmo na zeljenoj lokaciji.
          Moje klasicno opusteno raspakivanje uz gomilu malih rituala ovaj put preskocis i za par minuta spremih sistem i hranu. Ciljana riba ovaj put je deverika koje savskom jezeru ima u solidnoj kolicini ali je zbog izuzetno bistre vode a i same plasljive prirode ribe prilicno tesko prevariti.
           Dok sam ja jos punio prvu hranilicu zacuh samo ”tu je” i pogledah u kuma kako uz visoko podignut stap privlaci prvu ribu dana.  Bocov , bandar iliti kostreš je bio dovoljno halapljiv i uz prve sunceve zrake se pomamio na crvice i nasao se na udici. Obecavajuci pocetak! Poceh konacno i ja. Vec desetak hranilica sam istresao ali bez rezultata, a onda blago titranje i na udici se nadje bandar. Dok nas je sunce sve jace i jace grejalo uz par kapi neizbezne visnjevace i lagani razgovor shvatismo da je voda opala pola metra za dva dana. Da smo na pogresnoj poziciji za taj nivo vode. Da je voda previse prozirna a da je suncevi zraci bez daska vetra cine jos prozirnijom! Shvatismo da od deverike danas nema nista. Posvetismo se razgovoru koji bi mogao da traje unedogled i uz ponekog upecanog kostresa koji bi se nasao tu samo da ulepsa dan posvetismo se uzivanju koje ide uz ribolov. Suncu, visnjevaci, prici i pogledu na vodu koji leci!

         Uz pogled na vodu koja leci i gomilom dogovora, ideja i planova se nas dvojica i rastasmo danas. Nije bio danas dan koji je upotpunio ribolovacki ugodjaj ali ovu nasu “casicu” razgovora nista na svetu ne moze zameniti. Dok nam se putevi ponovo ne spoje imacemo priliku razmisljati i smisljati sledecu destinaciju na kojoj bi sve to moglo potrajti malo duze a do tada ostaje nedovrsena prica i razmisljanje o nekom sledecem odlasku.